POTRES
Sanjam: u ginekološkoj sam čekaonici,
sestra izgovara datume dostupne za pregled.
Razmatram dane u kalendaru,
važem koji mi odgovara.
I u toj sekundi zatutnji: kao da se s brda zatrčao
veliki metalni zmaj koji će nas progutati.
Soba se trese, staklena i glasna,
uhvatiš me za ruku,
iako nisam svjesna da si me uhvatio za ruku.
Kasnije, skupljamo lončanice po sobi,
crnica se rasprskava po tepihu,
struje nema, vijesti nema,
u bedrima slabost,
jedan čovjek na cesti,
muk.
Još kasnije: zariče ponovno,
zgrabim malog psa,
trčim pod štok.
Još kasnije: soba je bubanj,
polugol na otvorenim vratima
vikneš mi ime.
Kasnije, dan se puno trzao kasnije.
Hodali smo kroz resko jutro, s ruksacima na leđima,
puno je ljudi bilo na cesti,
puno je maski bilo na licima.
Pidžame, jedna mačka na uzici,
mladić u invalidskim kolicima,
moj pas koji laje.
Kasnije, noć se puno trzala kasnije.
Učim spavati, kao da učim hodati.