Шехерезада

Шехерезада

црна комедија во 1001 минута

Dramatis personæ:

Младичот – 30тина
Вујче – постар
Девојка

МИНУТА 0001
Некаков валкан подрум во кој има две врати. Едната е тешка метална, како за скривница. Полн е со hi-tech опрема (монитори, компјутери итн.) несвојствено за просторот. Влегуваат Младичот и Вујче. Носат некаков замотан тепих. Делуваат малце во паника.

ВУЈЧЕ: Остај го тука.
МЛАДИЧОТ: Тука!?
ВУЈЧЕ: На кратко.
МЛАДИЧОТ: Тука ни е опремата!
ВУЈЧЕ: Отвори ја вратата.
МЛАДИЧОТ: Зошто јас?
ВУЈЧЕ: Кај тебе е клучот.
МЛАДИЧОТ: Не е кај мене. Ти го зеде.
ВУЈЧЕ: Кој го најде местово?
МЛАДИЧОТ: Јас го најдов?
ВУЈЧЕ: Раце ми паднаа! Остај го долу! Да ги најдеме клучевите.
МЛАДИЧОТ: Ако го пуштиш тепихот ќе направам… Не се заебавај!
ВУЈЧЕ: Провери по џебови.
МЛАДИЧОТ: Ти провери! Јас знам!
ВУЈЧЕ: Не викај.
МЛАДИЧОТ: Не ми врши притисок. Провери! СО ЕДНА РАКА!
Вујче со левата рака проверува во левиот џеб додека со десната го држи тепихот кој делува малку потешко одошто изгледа. Процедурата ја повторува со другата рака и џеб.

ВУЈЧЕ: Не се кај мене. Провери кај тебе.
МЛАДИЧОТ, тресе со колковите: Тропаат?
ВУЈЧЕ: Кој тропа? Што тропа!? Кај тропа?
МЛАДИЧОТ: Клучевите! Не тропаат. Да тропаа ќе беа кај мене. Ќе тропаа!
ВУЈЧЕ: Не тропај! Не се ни кај мене! Провери убаво.
МЛАДИЧОТ: Не викај. Не реагирам добро на притисок!
Сега Младичот ја повторува истата процедура со џебовите и рацете. Ништо.

ВУЈЧЕ: Како влеговме?
Младичот се завртува кон вратата низ која влегоа. Гледа кон неа.

МЛАДИЧОТ: Висат на врата.
ВУЈЧЕ: Оди земи ги.
МЛАДИЧОТ: Држи.
Младичот го пренесува целиот тепих во рацете на Вујче.

ВУЈЧЕ: Не можам сам.
МЛАДИЧОТ: Да не си го пуштил тепихот!
Оди до вратата. Ги вади клучевите. Мавта со нив.

МЛАДИЧОТ: Ти требаше да заклучиш.
ВУЈЧЕ: Дојди помогни ми, раце ми паднаа… Побрзај.
МЛАДИЧОТ, параноично: Чекај, чекај. Зошто не заклучи?
ВУЈЧЕ: Јас да заклучам? Кај тебе беше клучот. Вратата е отворена!?! Не гледаш?
МЛАДИЧОТ: Што значи дека планот ти бил лош. Држи го тепихот. Срање ќе направам!
Тепихот треснува на земја. Штама. Младичот има мали тикови од оваа ситуација.

ВУЈЧЕ: Полека, полека, смири се. Сè е под контрола. Без паника. Еве, го држам да не се одмота.
МЛАДИЧОТ: Знаеш што најмногу ме навредува? Што мислиш за мене дека сум луд.
ВУЈЧЕ: На секој може да му се случи.
МЛАДИЧОТ: Секој?! Дали секој изнајмува подрум? Дали секој истиот тој подрум го полни со ваква опрема? Дали секој се задолжува до гуша за да ја набави истата опрема? Покажува на тепихот. Дали секој го носи ова што го носи во истиот тој подрум? Дали секој има иста цел како нас двајца? Што имаме ние Вујче?
ВУЈЧЕ: Мисија. Јас ти го кажав тоа.
МЛАДИЧОТ: Кој ми го кажал?!
ВУЈЧЕ: Јас ти го кажав тоа.
МЛАДИЧОТ: Значи не сум само луд? И глуп сум, а?
ВУЈЧЕ: Полека, полека. Не си ни глуп, ни луд. Смири се. Твоја беше идејата. Твој е планот.
МЛАДИЧОТ: Јас така глуп план не би смислил.
ВУЈЧЕ: Глуп!?
МЛАДИЧОТ: Па да, сè ова. Со клучевите, со тепихов. Гледа наоколу. И кај го најде местово?
ВУЈЧЕ: Зошто? Што му фали на местово?
МЛАДИЧОТ: Влажно е некако. На мемла мириса. Ќе ни се расипе опремава, а до гуша се задолживме.
ВУЈЧЕ: Подрум како подрум. На што да мириса. На покошено сено?
МЛАДИЧОТ: Не знам, некако ми е мрачно. Едно прозорче да имаше…
ВУЈЧЕ: И сите да знаат што правиме тука?
МЛАДИЧОТ: Не се нервирај, само констатирав. За работава е идеално, само не е пријатно.
ВУЈЧЕ: Многу си ми бил ти мене нежен.
МЛАДИЧОТ: Понекогаш, навистина знаеш како да ме навредиш!
ВУЈЧЕ: Добро де, добро. Само кажав. Што му фали на местово. Еве, на пример, јас дури би си останал тука.
МЛАДИЧОТ: Како мислиш, би останал тука?
ВУЈЧЕ: Извесен период… додека трае ова. Дури и би се преселил тука.
МЛАДИЧОТ, сомничаво: Зошто не сум запознаен со овој дел од планот?
ВУЈЧЕ: Surprise!
МЛАДИЧОТ: Мразам изненадувања! Мразам изненадувања дури и пријатни! Еднаш ми направија онаква америчка роденденска забава. Сите другарчињата дојдени. Многу поклони. Убави. Ама тој што ми беше најблиску… Уште куца на едната нога. Саплаис. Ете ви саплаис. Не се снаоѓам добро во такви ситуации. Ова не е нешто што сме го договориле. Што треба ова да значи, Вујче?
ВУЈЧЕ: Ова треба да значи дека јас ќе чувам стража –
МЛАДИЧОТ: Чекај, чекај, чекај. Зошто одбравме вакво место? Покажува кон металната врата. Нуклеарен напад местово може да издржи! За кој кур ти има да чуваш стража?! Нешто ти ми матиш. Нешто ми смрди во твојата стража! Кажи што е работава инаку ти ветувам дека овој ден ќе биде твојот најнепријатен ден!
ВУЈЧЕ: Ова е мојот најнепријатен ден.
Наеднаш, се расплакува.

МЛАДИЧОТ: И јас сум бил нежен. Се расплака а не сум те ни пипнал.
Го зграпчува.

МЛАДИЧОТ: Вујче, ако не ми кажеш ќе почне да те боли.
ВУЈЧЕ: Боли!
МЛАДИЧОТ: Не боли Вујче. Не боли. Сега ќе боли!
ВУЈЧЕ: Младичу! Престани! Немам кај да одам. Не можам дома да се вратам! Онаа мојана ме избрка.
МЛАДИЧОТ, го пушта: Како мислиш, те избркала? Од кај те избркала?
ВУЈЧЕ, во плач: Од дома.
МЛАДИЧОТ: Не сте веќе заедно? Пак.
ВУЈЧЕ: Ти… ти… ти мене ме заебаваш?
МЛАДИЧОТ: Извини. Од кај да знам. Што се случи?
ВУЈЧЕ: Што. Ништо. Дојде дома. Доцна.
МЛАДИЧОТ: Чекај, чекај. Многу доцна?
ВУЈЧЕ: Доволно доцна.
МЛАДИЧОТ: Ја праша кај била?
ВУЈЧЕ: Ја прашав: „Кај беше ти до сега?“
МЛАДИЧОТ: Како кај бев. Тука бе Вујче.
ВУЈЧЕ: Не ти! Она.
МЛАДИЧОТ: Е од кај па јас да знам кај била она?
ВУЈЧЕ: Од кај па ти би знаел кај била она!?
МЛАДИЧОТ: Смири се. Смири се.
Пауза. Вујче има напад на плач.

МЛАДИЧОТ: Океј. Океј. Ќе биде сè во ред, ќе видиш.
ВУЈЧЕ: Ништо нема да биде во ред, Младичу! Ништо! Знаеш што ми кажа?
МЛАДИЧОТ: Па не знам. Плачеш.
ВУЈЧЕ: И ти би плачел! Ми кажа: „Ти знаеш дека те сакам“.
МЛАДИЧОТ: У, да ти ибам. И јас би плачел.
Пауза.

МЛАДИЧОТ: Толку лошо, а?
Вујче липа.

ВУЈЧЕ: Ја прашав:„Да не имаш некој друг?“
МЛАДИЧОТ: Не! Никако!
Пауза.

МЛАДИЧОТ: Сигурно нема. Не верувам. Нема шанси. Она е многу злато жена.
Пауза.

МЛАДИЧОТ: А што ти вика она?
ВУЈЧЕ: Вика: „Преку глава ми е од твојата љубомора! Не можам да го издржам веќе ова. Не можам да дишам. Ме гушиш!“
Плаче.

МЛАДИЧОТ: Пак истата песна, а?
ВУЈЧЕ: И ми вика: „Затоа сакам да се разделиме!“
МЛАДИЧОТ: Е па, те опоменав. Претеруваш. Мора нешто да смениш. Многу вршиш притисок. Мене ми вршиш притисок. Неа ѝ вршиш притисок.
ВУЈЧЕ: Ја вршам притисок? Ја вршам притисок? Ја вршам притисок!
МЛАДИЧ: Ете.
ВУЈЧЕ: Ѝ ветив дека нема повеќе. Дека ќе се променам. Клекнав на колена да ја молам да ми прости.
МЛАДИЧОТ: Така треба. Нозете да ѝ ги миеш. Водата да ѝ ја пиеш. Злато жена.
ВУЈЧЕ: Ме гушна и ми призна.
МЛАДИЧОТ: Што ти призна?! Лаже.
ВУЈЧЕ: Не лаже. Има друг.
МЛАДИЧОТ: Не, нема. Жена, бре. Лаже.
ВУЈЧЕ: Да! Има. Не лаже.
МЛАДИЧОТ: И, ти кажа кој е?
Вујче гргнува во плач.

МЛАДИЧОТ: Исплачи се, подобро ќе ти биде. Мора да се смириш. Мора да се собереш. Знам дека ова не е најдоброто време. Мора да бидеш силен. Кураж. Јас и ти имаме мисија. Би те прибрал кај мене, ама знаеш, нели, не е паметно –
ВУЈЧЕ: Знам, знам. Не смеат да нè видат заедно. Затоа ќе останам тука. Знам.
МЛАДИЧОТ: Да. Не! Да чуваш стража.
ВУЈЧЕ: Да, да. За да чувам стража.
Пауза.

АвторСрѓан Јаниќијевиќ
2018-08-21T17:20:44+00:00 јуни 21st, 2014|Categories: Проза, Литература, Блесок бр. 96|