Колтрејн и Велч: ПРОШЕТКАТА НА ЖИВОТОТ И МРАЧНАТА ДУПКА НА ЛИФТОТ

/, Звук, Блесок бр. 117/Колтрејн и Велч: ПРОШЕТКАТА НА ЖИВОТОТ И МРАЧНАТА ДУПКА НА ЛИФТОТ

Колтрејн и Велч: ПРОШЕТКАТА НА ЖИВОТОТ И МРАЧНАТА ДУПКА НА ЛИФТОТ

Слободата на испразнетото шише
Со овој лифт заминува само едно
Прошетка низ облакодерите и палмите
Есента на трубата


„…Имам 2000 долари во Градската банка на Невада – искористи ги да ги покриеш моите долгови и недовршените работи…“

Паркот среде градот потсетува на шума. Слушам труба. Го следам звукот. Некој се обидува да отсвири мелодија и не му оди од рака. Среде градскиот парк – прекрасно. Се обидувам да го најдам трубачот. Не е лесно како што се чини. Овој пат навистина сум обиколен со дрвја.

Ме одушевува мислата дека некој наместо сала или своја соба како вежбалница го одбрал паркот. И понатаму неуморно греши, а јас и понатаму уживам. Грешките понекогаш се нашите најдобри потези. Поинаку не би стигнале на вистинските места. Ова ти го зборувам директно уличарски, тврдо како џез, како поезијата на Вален во очите на Лу Велч.

Во средината на паркот има влез во пештера, а над влезот конечно го наоѓам изворот на звукот. Стои како да е несвесен за она што го опкружува. Трубата му е во рацете, а усната малку накривена. Ми се насмевна кога ме здогледа. Толку долго сум го гледал. Станува сомнително дека сите ми се насмевнуваат. Можеби треба да престанам да ги носам овие шарени кошули и да ѝ се вратам на црната боја. Или да ја прифатам љубезноста како доблест во која ќе верувам како некогаш.

ПреводЕлизабета Баковска
2018-10-30T10:39:03+00:00 јануари 3rd, 2018|Categories: Осврти, Звук, Блесок бр. 117|