Интеркултуралноста: тренд, егзотика, естетика, поетика и…така натаму!

/, Театар/Филм, Блесок бр. 47/Интеркултуралноста: тренд, егзотика, естетика, поетика и…така натаму!

Интеркултуралноста: тренд, егзотика, естетика, поетика и…така натаму!

Во еден од годинашните февруарски броеви на угледниот магазин „Тајм“/”Time”, чија што главна приказна (cover story) беше токму мултикултуралноста, актуелната германска политичарка Ангела Меркел не се стеснуваше оваа trendy-појава да ја прогласи за експеримент кој ниту досега некаде успеал, ниту пак може да успее, било кога и било каде.
Како и дали театарот се вклопува во оваа trendy-појава?
Постар и, оттука, „поискусен“ од другите перформативни медиуми (филмот, телевизијата, интернетот…), театарот релативно лесно му се приклучил на мултикултуралниот mainstream, дополнително „забрзуван“ од сè поинтензивните и поразновидни процеси на глобализацијата. Приклучувањето го олеснувал респективниот „минат труд“, кој, во вид на теориско и практично искуство со театарската интеркултуралност и театарската антропологија, во протег на изминативе децении во оваа „голема приказна“ го вложија големите истражувачи од калибарот на Арто, Брехт, Гротовски, Брук, Барба, Шекнер… Благодарејќи на нивните сериозни теориски екпсликации на двата феномени – театарската интеркултуралност и театарската антропологија сите научивме како треба да се однесуваме и кон третиот феномен од оваа специфична низа, опишаната trendy-појава која се означува со синтагмата мултикултуралниот театар (multicultural theatre).
Што е, вкратце, мултикултуралниот театар?
Театар кој успешно егзистира токму врз волшебната тридоовска формула за „хармоничната коегзистенција“ и „складен соживот“ на разликите што го детерминираат некој културен или творечки контекст. Благодарение на фактот што ги има многу и што се „конечни и вечни“, овие разлики гарантираат дека постојано ќе обезбедуваат доволно количество интересна (читај: тензична) граѓа од која ќе можат да се прават живи и питорескни приказни. Перформативните можности на таквите приказни – кажано со јазикот на Барба: можности за постојано монтирање и премонтирање на нивните базични елементи! – практично се неограничени. Јулија може да биде Индијанка (или Албанка) а Ромео белиот каубој (или Македонец) – и тоа е сосема доволно за да се направи комерцијална мултикултурална театарска претстава. Која ќе биде/стане комерцијална имено заради фактот што ги театрализира разликите (и тоа оние најбуквални, најбанални, најстереотипни!), за да може да ја пласира „поучителна“ политичка порака за смислата на редот и бесмислата на хаосот, односно за неопходноста од „хармоничната коегзистенција“ и „складен соживот“. Trendy, нема што!
Потсетете се: интеркултуралната поетика работеше сосема спротивно – таа ги истражуваше истостите во различните култури и настојуваше токму низ да ги театрализира, верувајќи дека театарот треба да се занимава со „длабоки копања“ по архетиповите (по психоанализата, по филозофијата, по антропологијата…) а не да испраќа политички и идеолошки пораки. Како што им доликува на сите сериозни експерименти, сите интеркултурални претстави беа херметични, без и навест од некаков конзумеризам. Нивните творци дури и декларираа дека со театарот се занимаваат заради постапка, а не заради резултатот до кој, евентуално, таа постапка ќе го донесе. Во подоцнежната фаза од своето творештво Гротовски сосема се откажа од правење и прикажување претстави, решавајќи сосема да се затвори во својот Театар-лабораториум. И да копа по истостите – ad infinitum.
Мултикултуралниот театар постапува сосема спротивно. Освен што докрајно ги поедноставува проблемите што негогаш ги отворале загрижените истражувачи на театарската интеркултуралност, оваа театарска практика силно е оптоварена со потребата постојано да „раскажува“ и/или да „пропагира“ некои „важни“ идеи или концепти, чијшто импакт дефинитивно не е естетички.

Консултирана литература:

Arto, Antonen (1971), Pozorište i njegov dvojnik, (prev. Mirjana Miočinović), Beograd
Barba, Euđenio-Savareze, Nikola (1996), Rečnik pozorišne antropologije – Tajna umetnost glumca,(prev. A. Jovićević, I. Vujić), Beograd, Fakultet dramskih umetnosti
Batušić, Nikola (1978), Povijest hrvatskog kazališta, Zagreb, Školska knjiga
Eco, Umberto (1962), Opera aperta, Milano, Bompiani
Grotovski, Ježi (1976), Ka siromašnom pozorištu, (prev. P.Vujičić), Beograd
Jung, Carl Gustav (1974), Čovjek i njegovi simboli, (prev. M. Salečić), Zagreb, Mladost
Semprini, Andrea (1999), Multikulturalizam, (prev. V. Injac-Malbaša), Beograd, Clio
Todorov, Cvetan (1994), Mi i drugi, (prev. Bjelić i M.Perić), Beograd: XX vek.
Vajt, Kenet (1994), Nomadism, (prev. J.Mihadžić) Beograd: Geopoetika.

2018-08-21T17:21:28+00:00 април 16th, 2006|Categories: Теорија, Театар/Филм, Блесок бр. 47|