„И?“
„И јас не напишав сè.“
„Колку напиша?“
„Три реченици.“
„А колку имаше?“
„Не знам. Многу. Десет.“
„Зеваше?“
„Не.“
„Па што правеше?“ Не го ни гледав.
„Па не пишував.“
Застанав и му се внесов: „Зашто те мрзеше?“
„Не.“
„Тогаш зошто? Одговарај, не ми ќути тука!“ и го повлеков посилно за раката и уште поситно потрчка.
„Не ми се пишуваше.“
„Ма немој? Ти се зјапаше? Не ти се пишуваше по Природа?“
„Не, ми се гледаше“, ги поднаду обравчињата и ги испрчи црешестите усни.
„Кај зјапаше, жити сè?“
„Па гледав низ прозор“, рече со истите усни и образи.
„И што гледаше, жити сè?“
„Таму надвор во дрвото. Гледав како една страчка прави гнездо.“
ГНЕЗДО
АвторОгнен Чемерски