POŽURI I IZMISLI GRAD

POŽURI I IZMISLI GRAD

Glava mi je poskočila na jastuku. Brzo sam se pridigla.

− Ej, mila – pomilovala sam je po ruci.

− U Sarajevo, Cico.

Prepoznala me je! Njene plave oči su mi govorile: nemamo puno vremena. Sad stvarno nemamo vremena, a ne kao prije, kad bismo u želji da jedna od druge sakrijemo sva razočaranja i činjenicu da smo i same podbacile, uporno odgađale susret. Srce mi je zalupalo. Duboko sam udahnula i naredila samoj sebi, sad i ovdje − požuri i izmisli grad. Svu silu ljepote sam skupila u usta i riječi su nas odvele u ugodan dan. Ni hladan, ni prevruć, već onako taman. Našli smo se na ulici punoj ljudi koji su svojim kretnjama pokazivali da im je lijepo i da nigdje ne žure. Niko nije bio sam. Jedni su razgovarali u hodu, drugi se držali za ruke, treći su bili sa nasmiješenom djecom koja su za sobom vukla balone. Ali, ja sam htjela još više. Uzela sam je pod ruku i povela. Kuda idemo?, pitala me. Rekla sam da je vodim na zabavu. Da su svi naši prijatelji došli, nabrajala sam jedno po jedno ime, i da svi oni žele da je vide. Tanja je naglo zastala i pronicljivo me pogledala. Cico, zašto svi oni dolaze?, samo što je izgovorila, nekom djetetu je pobjegao balon. Naglo se vinuo prema nebu, a onda pukao. I sve se u tren promijenilo. Ljudi su pognuli glave i ubrzali korake. Negdje u dnu ulice zatrubile su nestrpljive sirene automobila. Glad me prevarila, pretjerala sam. Pokušala sam spasiti barem nešto, rekla sam joj da nastavimo. Jedva smo dobacile do prvog parka i sjele. Umor nas je preplavio. Nisam znala šta dalje. A onda sam slučajno pogledala preko ceste. Na križanju dvije ulice, neka je djevojka, malo mlađa od Anice, prodavala kestenje. Imala je dugu i loknavu kosu. U ruci je držala žarač i plesala iza bubnja iz kog su frcale varnice. Pogledaj, rekla sam Tanji i pokazala u pravcu djevojke. U moru namrgođenih lica, njeno je sijalo kao sunce. Kad nas je ugledala, počela je mahati i smijati se. I Tanja je njoj mahnula. Da nam odem uzeti malo?, predložila sam. Vjetar je nosio miris pečenog kestenja. Duboko je udahnula.

− Neka, nama dosta – rekla je i sklopila oči.

− Nama dosta – ponovila sam i zagrlila je.

АвторЛејла Каламуиќ
2023-03-17T05:12:30+00:00 март 12th, 2023|Categories: оригинал, Проза, Литература, Блесок бр. 149|