Ју

Прв дел. Прва слика.
Прв дел. Втора слика.

Влегува Сестрата.

СЕСТРАТА: А надвор се пука. Слушате?
СЕВА: Ова е жена ми.
ДМИТРИ: Дмитри.
АЊА: Внимавај. Ќе дувне ветер – ќе те однесе.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Тоа некој тропа или е ветер?
СЕВА: Чинам, некој ѕвони на врата.

Влегува Пирогова.

ПИРОГОВА: Не, тоа јас поткачив клинец со раката.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: А, Наташа, влезете.
СЕСТРАТА: Слушате?
ПИРОГОВА (весело). Така се пука!
АЊА: Сосема близу.
ПИРОГОВА: Тоа е Витја. Тој е пилот.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Од авион ли тој тоа?
ПИРОГОВА: Тоа тој од љубомора со пушката. Само не кажувајте му дека сум тука.
АЊА: Каков живот! Млади пилоти на улица пукаат со пушки, се споулавуваат од љубомора!

Од прозорецот се слушаат пукотници, повици „Наташа-Наташа“

ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Пирогова, галабице, па што сте му сториле!
СЕВА: Пропадна момчето за ништо.
АНДРЕЈ: А каква пушка има тој?
ПИРОГОВА: Не знам, не се разбирам во нив.
СЕСТРАТА: И убав ли е тој пилот?
ПИРОГОВА: Да.
АЊА: Демонски маж!
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Ах, Ања.
СЕСТРАТА: А јас видов денеска ѕвезда како паѓа. Стигнав дури и да ѝупатам своја желба.
СЕВА: Каква?
СЕСТРАТА: Не прашувај.
АНДРЕЈ: Лете го гледаш небото со надеж.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: А над нашава куќа е Водолија.
СЕСТРАТА: Ми се врти во главата!
ПИРОГОВА: А јас утрово убив лебарка и ја пуштив во канализација.
АЊА: И јас сум денеска лесноумно распложена!
ДМИТРИ: Москва е сосема поинаква. Одев на прсти по нејзината земја, по мојата Москва, на кај мојата куќа. На булеварот легнав на клупа, гледав во небото – плачев. Онаму ни еднаш не плачев, а овде се расплакав наеднаш за сè.
СЕСТРАТА: А јас никогаш не плачам. (Сите гледаат во небото, Дмитри и Сестрата еден во друг.) Како на соне – само тој со неа.
ДМИТРИ: Покрај прозорец прекриен со мраз – само таа и јас. Таа зборови реди, а тие се губат во магли бледи.
СЕСТРАТА: И вечерта личи на омилен цвет.

#5 На вратата се појавува Барсуков, си ја симнува шапката, ги брише солзите од лицето.

БАРСУКОВ: Има ли…
СЕВА: Не. Ние, Барсуков, имаме само вино – ти такво нешто не пиеш.
ДМИТРИ: Таа го слушнала зборот „вино“ – ја свртила главата.
ПИРОГОВА: Тој е, сигурно, гладен.
БАРСУКОВ: Има ли тука некој од возрасните?
ДМИТРИ: Сева ги забораваше запалените цигари, си палеше нови.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Па, што ви се случило пак?
БАРСУКОВ: Го уапсија Коља.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Како, поради што?!
БАРСУКОВ: Кутрото мое момче… (Од зад неговиот грб се подаваат две старички).
ПРВАТА: Глеј – ене го Коља.
ВТОРАТА: И ене го Коља.
ПРВАТА: И онаму е Коља.
ВТОРАТА: И онаму, и онаму, и онаму.
ПРВАТА: Ах, колку има ги.
ВТОРАТА: Ги нихт.
ПРВАТА: Ги уште, уште, уште.
ВТОРАТА: О, мајн гот.
ПРВАТА: Коља, Коља, Коља.
ВТОРАТА: Не викај го, не викај го. (Исчезнуваат во ходникот.)
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Како се случило тоа?
БАРСУКОВ: Не знам ни самиот.
СЕВА: Да тргнеме, Барсуков.
ЕЛИЗАВЕТА СЕРГЕЕВНА: Каква непријатност!
АЊА: Кутриот Коља.
АНДРЕЈ: Јас ќе ве придружам.
ПИРОГОВА: Уште никогаш не сум била во милиција.

Сите си заминуваат. Дмитри и Сестрата остануваат сами.

ДМИТРИ: И сè се случи толку чудно. Едноставно јас ја допрев неа, таа – мене.

Превод од руски: Тања Урошевиќ

АвторОља Мухина
2018-08-21T17:22:02+00:00 октомври 1st, 2000|Categories: Текст, Блесок бр. 17, Театар/Филм|